tammiblogging

Da li vam se ikada desilo da ste bili potencijalna žrtva Internet kriminala? Kad vam se kaže Internet kriminal, na šta prvo pomislite?

Nije da ja poznajem neku definiciju ove pojave, ali sam za kratak period, nažalost, imala čak tri pokušaja Internet obmane, u kojima me je samo moj zdrav razum izvukao. Evo o čemu se radilo:

Prvi put se desilo u decembru 2010. dok sam još živela u Švedskoj. Tada sam bila sva sluđena i u problemima oko moje druge selidbe u roku od dva meseca i malo je falilo da nasednem, evo na šta. Tražeći stan, čitala sam more oglasa dnevno, slala i primala isto tolko mejlova. Kada ste očajni posle par meseci danonoćnog blejanja u monitor, i nikako ne možete da nađete prokleti smeštaj koji vam odgovara, obradujete se, onako baš, baš, kad vam na mail stigne odgovor od vlasnika prelepog dvosobnog stana u centru grada. Javila mi se devojka, tako se bar predtavio/li i rekla kako je ona polu Šveđanka, polu Engleskinja i kako ima prazan stan koji je novorenoviran i koji bi neko trebalo da pazi dok je ona kod kuće u Engleskoj. U mejlu su se pojavile slike svake pojedinačne sobe u tom stanu, kuhinje, toaleta, sve. Čak je na kraju slala/o/li svoje slike, da ja navodno vidim sa kim se dopisujem preko mejla. Nakon dana i dana dopisivanja i pokušavanja da se nađemo da vidim stan, da ona/on/oni upozna mene, uz prepredeno izbegavanje, javila mi se naprasno iz Londona! A da, da napomenem da je stajala i adresa stana (koja zaista postoji) ali koliko se sećam, nešto nije bilo u redu sa imenom vlasnika i da nisam mogla da spojim to ime sa adresom u Internet pretrazi (pošto sam ipak i na sreću i onako sluđena sve proveravala). U svakom slučaju, ta osoba mi se javila, navodno iz Londona sa porukom da će mi poslati ključeve od stana kada uplatim prvu kiriju. HA-HA-HA. Tada mi je sinulo, mada je od početka bilo sumnjivih stvari, te to ne poklapanje imena i adrese, te neki sumnjivi engleski, a navodno je polu Engleskinja, koja je tamo rođena i živi itd. Odlepila sam tada, ali najviše sam bila besna na sebe, kako sam uopšte mogla i malo da poverujem i zamalo nasednem! Odgovor je valjda da mi je previše bilo važno da u tom trenutku nađem krov nad glavom…

Drugi put se desio po povratku kući iz Švedske. Surfovala sam po Internetu i tražila stipendije, seminare, prakse… i napravila profil na stranici koja se zove Graduateland.com koja je tu za sve diplomce i lansira novosti o onome što ja tražim. Jednog dana je izašao oglas o super-strava praksi za, izmeđuostalog, prevodioce, kad sam se ja vrlo uzbudila, i odmah aplicirala. Mogao si da biraš da li ćeš u Rim, Barsu, Portugal, Prag i kao šlag na tortu – San Dijego i Majami. Ju! Brže bolje sam se prijavila i sutradan dobila poziv na mobilni. Iz Londona, za praksu! Ju, ju, ju! Ispričala sam se sa čika Englezom koji mi je posvetio dosta vremena za taj „intervju“ i koji je, uz to, zvučao jako profesionalno, i rekao mi je da će mi se javiti u narednih par dana kada odluče koji će kandidati ipak dobiti to mesto. Tada je spomenuo da će morati da se plati depozit od ne-znam-koliko funti, ali bilo je to 500 eura. Ja onako usplahirena, mislim, nema problema, skupiću, pošto su rekli da se to vraća nakon tri nedelje obavljene prakse. A onda je ponovo krenuo da me grize crv sumnje (hvala mu!) i ja krenem da kopam po netu satima, ne bih li pronašla samo jedan jedini znak koji će me odvratiti od plaćanja. I traži, traži, stigla sam čak do privrednog registra Velike Britanije, pošto je kancelarija „smeštena“ i „registrovana“ u Londonu, a tu je već počelo da škripi. Postojala su samo slična imena preduzeća, ali ne i ista. Nastavila sam da klikćem tamo i ovamo, ništa. Na kraju svega toga, posle mnogo sati provedenih za kompjuterom, sasvim slučajno se ja vratim na polazište cele priče – Graduateland.com. Da me pitate zašto – ne znam. A tek koliko ne znam zašto sam taj put umesto uobičajenog klika „Profile“ kliknula „Dashboard“, to je…čudo! ČUDO KOJE ME JE SPASLO!!! Na tom dashboard-u je stajala poruka od tima sajta Graduate land: „Warning“ If zou got an e-mail from this-and-that organiyation about an internship and if they ask for a deposit…Do not follow their instructions“. Prvo šok, pa dugo otvorena usta, pa ih zatvorim i priberem se. Ja sam bila na ivici da nasednem na najpodmukliju i sistematski osmišljenu prevaru! Ej! Još jednom, hvala ti Crve i hvala ti slučajno kliknuto „Dashboard“!

 

Treći put (da ne pomislite da sam potpuno šalabrc da ponovo nasedam, ovog puta nije o meni) se desio ove nedelje. Sedim ujutru pred odlazak na posao i pijem kafu. Utom se budi tata i kaže mi da je pored lap topa koverta sa pismom iz Španije na engleskom, koje je dobio moj brat od tetke. Pa ako mogu da ga pročitam i prevedem (tetka je donela jer nisu znali o čemu se radi). Sada, kao već iskusna u prepoznavanju prevara, na keca sam videla da pismo slobodno može da se zgužva i zafrljači u kantu. No, tata je tražio prevod, kao i da ja ipak potražim ime čoveka koji je napisao pismo na Internetu. Ajde. U pismu je stajalo, parafraziram: „Dragi gospodine taj i taj, moje ime je to i to. Živim u Madridu i znam da ovo i nije najbolji način da se stvori odnos poverenja sa nekim, ali saslušajte moju priču. Moj poznanik taj i taj je bio inženjer u toj i toj firmi, ali je on stradao u cunamiju 2004. Svoju ušteđevinu od osam miliona i nekoliko stotina hiljada dolara ostavio je jednoj osiguravajućoj kući u Madridu, sve sa propratnim pismom o tome ko, kad i koliko dobija. Međutim, osiguravajuća kuća nema dozvolu da otvori pismo bilo kome, osim nekom rođaku stradalog. Te je tako, ovaj uvaženi gospodin advokat , koji piše pismo, bio angažovan da pronađe nekog rođaka stradalog u cunamiju. Krenuo je po Internetu da traži osobe sa istim prezimenom kao i stradali…i došao do mog brata na Ledinama! Šta reći?! Gospodin advokat nudi mom bratu (koji se uzgred zove onako kako se stradali prezivao, kakav promašaj) da se on predstavi kao rođak i da podele novac 50-50. Za to je potrebno „samo“ da mu moj brat da broj svog računa, mislim, da bi se transakcija sprovela. HA-HA. Pošto nije bilo potrebe da razmišljam dalje o slučaju, uzela sam da udovoljim tati i ipak ukucam ime „advokata“ na Google-u. Prvi rezultat je bio: „Warning, Nigerian group…“.

 

To me je navelo da danas sednem i napišem ovu priču. Pitam se, dokle su ljudi spremni da idu za novac? Koliko treba imati mašte, dara i znanja pre svega da se osimšljaju ovakve podmuklotine? Sigurna sam da je mnogo ljudi, nažalost, naselo na ova pisma, mejlove i pozive, i da su te sitne duše ipak profitirale. Besna sam, ali i srećna što su se moja iskustva ipak dobro završila. A bilo je blizu.

Advertisements

Stvarno Hello World!

Ovo je moje prvo blogersko iskustvo i veliko otkrovenje za mene, s obzirom da se sva moja prethodna Internet aktivnost svodila na proveravanje yahoo-a, hotmail-a i facebook-a. Ovih dana se trudim da naučim što više o mogućnostima koje nam Internet nudi, te tako završih praveći svoj blog. Ne obećavam lude priče, ali ću se potruditi da moj prvenac bude vredan posećivanja.

Čitamo se! ;

)

Архиве